Pre osam godina, moj TV i ja smo se razveli. Posle nekog vremena samovanja na tavanu, on je odlučio da stupi u brak sa drugom osobom, a ja sam odlučila da stupim u brak sa sobom. Od kako nismo zajedno, mislim da smo oboje drastično zadovoljniji.

U tom mom TV braku, jutra su uglavnom vrlo brzo postajala zapaljiva. Ja bih ustala željna ljubavi, nežnosti, lepih vesti i optimizma, a on bi mi sasuo u lice neko crnilo. Taman kada se činilo da crnilo postaje manje, pojavili bi se neki likovi koji su izgovarali stvari koje su delovale toliko neralno da bih krećući na posao hvatala sebe kako vičem „Dokle ćete da vređate moju inteligenciju?!“.

Neko vreme bismo tako moj TV i ja proveli razdvojeni u miru, a onda predveče opet kao pas i mačka. Ja šaltam kanale i tražim neki dobar dokumentarac, nešto inspirativno, da me pripremi za lep i obnavljajući san, a on stalno nudi kadrove pune nasilja, ubijanja, mržnje… On se oseća neshvaćeno, nekorisno, odbačeno. Ja se osećam isfrustrirano, očajno.

Ne mogu da kažem da taj brak nije imao i dobrih momenata. Ali, kako sam bivala starija bivali su sve ređi. Nismo više mogli da živimo na toplim uspomenama crtaća, otkrića video spotova i tajni kuhinje. Ne mogu da kažem ni da moj TV supružnik nije pokušao da spasi naš brak. Ubacivao je tu i tamo po neki film sa dobrim obrtima koji bi angažovao moje sive ćelije i naterao moje unutrašnje biće da skače od sreće. Da budemo pošteni, pokušala sam i ja da spasim naš brak, uglavnom unoseći neke seksi igračkice u njega. Odlazila sam sve češće do lokalnog video kluba sa pitanjem „Imate li neki pametan film?“. Nakon što mi je po četvrti put za redom više nego ljubazna teta za pultom rekla „Nemamo mila, i sumnjam da će biti toga što ti tražiš“, odustala sam.

Bila je to teška odluka. Za nekoga ko je diplomirao na novinarstvu i ko je više od decenije radio u struci, nije lako rastati se od jednog medija. Pored profesionalnog, tu je i lični poraz. Kada sam mu saopštila svoju odluku da se raziđemo, pozivao se na to da ne znam kako izgleda život TV raspuštenice, da se neću snaći, da je to opasan i tužan život.

„Kako ću se snalaziti u svetu bez njega? Hoću li delovati glupo? Šta će ljudi misliti o meni“, pitala sam na kraju i samu sebe. Zaključih da postoji samo jedan način da saznam odgovore – da probam. Tog dana kad sam ga spakovala i odnela na tavan, deinstalirala sam i sve medijske aplikacije na telefonu i prvi put u životu prestala na kupujem novine. I tako je počelo to „skidanje na suvo“.

Posle mesec dana bila sam u šoku. Da li je moguće da mi uopšte ne nedostaje? Kao da nikada nije bio tu! Da li je realno da je taj moj životni saputnik koji je ispunjavao moja jutra i večeri tako lako zamenjiv šoljom čaja i dobrom muzikom?

Posle godinu dana imala sam mali flert sa gramofonom, a posle pet godina sam kompenzovala pisanjem i izdavanjem svoje knjige. Danas znam da je to bio ugovoren brak koji bi trebalo zakonom zabraniti poput dečijih brakova. Za izlaganje tom, na prvo oko naivnom sadržaju definitivno treba poslovna sposobnost.

Za ovih osam godina sam kao posledicu svog TV razvoda proživela sledeće:

• pokisla sam desetak puta i još toliko puta se smrzla jer se nisam slojevito obuka i ponela kišobran
• saznala sam da je Makedonija promenila ime sa tri meseca zakašnjenja u vreme vanrednog stanja
• zbog covida mama je morala da me zove svaki dan da mi kaže kada je zabranjen izlazak napolje.

I da, zamalo da zaboravim, od TV razvoda sam dobila tri sata života dnevno. Godišnje skoro 1.100 sati. Za osam godina, dobila sam tačno jednu celu godinu života (365 dana).

P.S. Da, ovaj tekst sam napisala kao odgovor na ono večito pitanje „Pa kako sve stižeš“. Kratko i jasno – razvela sam se od svog TV-a!

A kako je vama u tom braku?